Iskustvo u prodaji računarske opreme

Novonastala situacija me je podstakla da najviše vremena trosim na traženju posla. Celokupni zadatak svodi se na listanje štampanih oglasa ili pretragu po internetu. U početku sam najviše pažnje usmerio na poslove koji imaju veze sa računarima i računarskom opremom. Sumirajući svoje sposobnosti i stečeno obrazovanje zaključio sam da nemam kvalifikacije koje prevazilaze prodavca računarske i tehničke opreme, što moram da priznam nije ni malo loš posao. NI malo loše, naročito zbog mojih interesovanja što bi i pored toga dovelo do toga da se moja lična edukacija nastavi u pravcu kome težim.

Međutim, sve firme koje traže prodavce računarske opreme traže RADNO ISKUSTVO u prodaji računarske opreme. Razumljivo bi mi bilo da se traži srodna struka obrazovanja, ili određeni stepen obrazovanja… istog trenutka čovek pomisli da neko ko ima radno iskustvo mora da poznaje taj posao, ima iskustva sa ljudima, ume da broji novac i vraća kusur, i na kraju ume da kuca na fiskalnoj kasi gde stvarno ne treba zamerati ako se to radi srednjim prstom ili nekim drugim. Razumljivo je i ako neko ko ima iskustva ima i neke od napred navedenih sposobnosti, ali :

Da li je tako i u praksi?

Ne,nažalost,nije.Ne sporim poznavanje fiskalne kase, ali odnos sa ljudima i poznavanje materije itekako, pa ću krenuti redom onako kako se to kristališe u mom iskustvu.

SSD, šta to beše?

Otišao sam u jednu radnju računarske opreme, radnja pripada lancu širom zemlje poznate trgovine koja se specijalizovala za tehničku robu i računarsku opremu. Namera mi je bila da potražim i dobro se raspitam o SSD-u, ponudi i cenama kako bih priuštio i zamenio običan HDD na laptopu malo boljim SSD-om.

Moje pitanje upućeno zaposlenom u radnji je bilo: „Imate li SSD diskove?“, radnik je pogledao u policu sa HDD-ima i snašavši se rekao da imaju jedan na stanju i da odem na njihov sajt da pogledam.

Da skratim, došao sam u radnju da potrošim novac, a odatle me vraćaju kući kako bih na njihovom sajtu potražio ono što mi je potrebno.

Hladnjak za procesor

Opet jedno slično iskustvo, ovoga puta sam tražio hladnjak za procesor sa ventilatorom. Uz računar sam dobio standardni hladnjak, ali sam želeo veći hladnjak sa većim ventilatorom jer obično ta kombinacija obezbeđuje dosta tiši računar. Ne vredi pominjati radnju koja je bila u pitanju, ali zbunjeni odgovor je bio da oni to ne drže. Pomenuću da je radnja specijalizovana za prodaju računarske opreme.

Hladnjak za North Brigde čipset

U ovoj radnji sam dobio odrešene ruke i mogao sam da preturam po rafovima kako bih našao ono što tražim. Kupovina je ovoga puta bila uspešna. Napomenuću da je u pitanju jedna od najpoznatijih radnji u Novom Sadu.

Malo kvalitetniji miš

Ušao sam u radnju, radnica je sedela za svojim stolom, ne sećam se da li je podigla glavu da vidi, nakon što sam razgledao rekao sam da tražim malo kvalitniji miš. Kvalitetniji miš, za razliku od standardnog koji dolazi obično na poklon pri kupovini računara, podrazumeva neku cifru koja prelazi najmanje 2000 hiljade dinara, a ja sam za tu svrhu izdojio i imao u džepu 4.000. Opet se ne sećam da li je radnica podigla glavu, ali mi je puna samopouzdanja rekla da pogledam u staklenu policu sa miševima, nakon što sam zaključio da je polica zaključana zahvalio sam se i otišao u drugu radnju gde sam naravno ostavio oko 2.500 dinara za miša koji mi se dopao.

Moje kupovine i moja kultura

Pošto nisam bio u prilici da odjednom izdvojim više novca i kupim sve potrebne delove za računar koji sam sklapao najmanje godinu dana, obično sam kupovao deo po deo, pa sam na takav način mogao i da izdvojim i više novca za svaki deo pojedinačno. Ni jedan deo koji sam kupio nije spadao u standardne i obično je cenom nekoliko puta odskakao od istih. Primera radi, reći ću da sam kupio Noctua ventilatore od kojih jedan košta preko 2000 hiljade dinara.

Što se tiče moje kulture, počev od osnovnog vaspitanja pa do razumevanja onog što tražim da kupim siguran sam da ništa nije moglo da manjka. Naravno,  nikada nisam ulazio u detalje i izigravao nezadovljnog kupca, jednostavno sam i tiho odlazio i trošio novac na drugom mestu ako u određenoj radnji nisam našao ono što me interesuje ili nisam bio pravilno saslušan i upućen.

Ko je kriv?

Ne bi trebalo istraživati ni suditi o krivici, ali svima bi bilo bolje, i poslodavcima i zaposlenima, a na kraju i mušterijama kada bi poslodavci na prvo mesto stavili edukaciju, zainteresovanost, i planove daljeg napredka svojih radnika. Lako je naučiti i raditi sa bilo čime ako je prisutna volja i želja za onim što se radi, a rad sa fiskalnom kasom nauči svako ko dođe u kontakt sa njom. Tako da iskustvo u prodaji znači i može se uzeti u obzir ako su pre toga ovi faktori prisutni, u suprotnom imaće radnike koji mušterije teraju da negde drugde troše svoj novac.